U Srbiji je običaj da se burme nose na domalom prstu desne ruke, dok se u većem delu zapadnog sveta burma nosi na domalom prstu leve ruke.
Običaj je da se pri veridbi ženi stavlja verenički prsten na buduće mesto burme, kako bi joj simbolično čuvao mesto. Nakon venčanja verenički prsten se premešta na domali prst leve ruke ili ostaje da deli mesto sa burmom.
Gotovo u svakoj kulturi sveta čin venčanja podrazumeva i stavljanje venčanog prstena ili burme na ruku budućeg supružnika. Taj običaj je toliko star da se može doći do informacija da se u doba Neandertalaca pravio nakit od trava, grančica i trske koji je mlada nosila na zglobu ruke ili noge. Kasnije se u starom Egiptu pravilo prstenje od kože, kostiju, konoplje i slonovače, dok nisu otkrili metal kao idealan materijal za izradu prstenja.
Danas se venčano prstenje pravi od zlata, žutog, belog, legura zlata, neke burme su obložene dijamantima i dragim kamenjem, a neke se čak izrađuju od retkih metala poput platine i paladijuma. Nose ga i žene i muškarci, što je do sredine 20-og veka bio slučaj samo za žene.
Dok se burme često izrađuju na jednostavniji način, vereničko prstenje je raskošnije, ukrašeno sa dragim kamenom ili više njih.
Pri samom činu venčanja mlada oslobađa prst desne ruke za burmu, najčešće tako što verenički prsten poveri kumi da joj ga pričuva.
Pogledajte najveći pregled zlatara gde možete pronaći burme za venčanje
U nekim krajevima postoji običaj da kum plaća kupovinu burmi, međutim danas se mladenci često opredeljuju da sami finansiraju tu kupovinu, kako ne bi nametali troškove kumu i kako bi sami mogli da odrede vrednost prstenja koje će nositi na ruci možda i do kraja svog života. Ne postoji nikakvo pravilo, sve je u suštini stvar dogovora.
